О књизи: година / Требале су ми године да научим да летим овим мрачним ходником а да не окрварим душу тим несрећним сећањем, да научим да гледам готово равнодушно код оних који ме смилују на прозорској дасци пар новопечених средњошколаца... Али нашли сте ме баш овде, а ја немам противотров за такав катализатор суровог сећања које није изгубило ни један детаљ над прошло време... не дам ти чак ни да се поздравиш. Ризикујући да будем жигосан као потпуна незналица, навлачим презриву гримасу на лице. Оштар заокрет, неколико корака - и опет постајеш само прошлост, Мери Мекдоналд На високим храстовим вратима Забрањеног одсека, застајем, немо ослушкујем сопствени пулс, махнито лупајући у слепоочницама од тесног, болног бола. , и разумем: сада необјашњиво желим да се вратим. Болно, упорно, бесмислено, желим твоје смирено и непроменљиво љубазно „здраво“, твој вечно одрасли, мајчински поглед, твоје меке и вреле руке, Мери Мекдоналд... Не радим то само зато што је сенка шеснаестогодишње... стара Лили, нечујно се појављује у мраку ходника, тихо плаче пред мојим умним оком.